О књизи: 2018 / Руска и совјетска затворска проза има дугу традицију, потиче од књижевних класика као што је Фјодор Достојевски („Белешке из куће мртвих“), Леонида Леонова („Лопов“), Варлама Шаламова („Колимске приповетке“) и завршавајући се са савременим ауторима који су прошли пут од писца до затвореника и назад тријумф креативне класе, слика човека у прошивеној јакни са етикетом на камперској јакни на позадини караула је неповратно прошлост. Тежак рад, зона, затвор су и даље вечно руске теме. Вечито актуелан, увек крварећи, увек изазива многа питања без одговора. Јунак књиге Бориса Земцова завршава у затвору у складу са руском пословицом „не куни се у затвор. Ово није професионални криминалац, ово је обичан човек који се изненада (својом кривицом или без кривице) нађе у необичним околностима. Владари се мењају, једна друштвена формација смењује другу, напредује у свим правцима, и ситуација човека у заточеништву у Русији, каква је била, иста је и остаје синоним за несрећу и бол, тема, димензија у којој се преплићу неправда, понижење, а понекад и смртна опасност. Стара народна мудрост о „новцу и затвору“ не губи на важности у двадесет првом веку. Како не само преживети, већ и остати човек? Кога треба изабрати за савезнике и менторе? Како градити односе са онима са којима морате да делите простор заточеништва, и са онима које је држава овластила да обезбеде ред у овом простору? Ове теме су главне за Бориса Земцова.